-
by dejanvukic
Dijagnoza je pre svega deskriptivni iskaz kojim se izražava ono što primećujemo u sadašnjosti. Ipak, ona znači i iskoračenje iz sadašnjosti, u tom smislu što podrazumeva obrasce i predikciju, čak i u najminimalnijem vidu. Osim toga, dijagnoza može i ne mora uključiti postavku o kauzalnosti. Dakle, dijagnostikovati znači proširiti sliku, pomeriti se od onoga što je vidljivo u sadašnjem trenutku do onoga što je uobičajeno. Ovo uključuje šemu ne samo onoga što treba posmatrati, već i kako to posmatrati (Melnick i Nevis, 1997).
Postoji nekoliko ubedljivih razloga za dijagnostikovanje na jedan formalniji, uži i sistematičniji način. Prvo, dijagnoza nam daje mapu i opisuje mogućnosti daljeg razvoja neke osobe. Prema tome, terapeut profitira od te strukture – to jest, od kompasa koji pomaže da se organizuju informacije i obezbeđuje putokaze za navigaciju kroz ogromno polje podataka (Melnick i Nevis, 1997).
Evans i Gilbert , kao i relacioni psihoanalitičari, za dijagnostifikovanje koriste i stilove afektivne vezanosti. Klijentov i terapeutov dominantan stil afektivne vezanosti se ponovo odigrava u terapijskom odnosu. Terapeut je potencijalno značajna figura za koju se klijent vezuje, tako da terapeut nudi priliku za ponovno roditeljstvo i korektivno emocionalno iskustvo: Terapeutova uloga je analogna majčinoj koja pruža detetu sigurnu bazu iz koje može da saznaje svet. Inicijalna dijagnostička formulacija terapeuta bi dakle bila usmerena na to koje su klijentove potrebe u terapijskom odnosu. Generalno, klijentima koji imaju anksiozno-izbegavajući stil vezivanja potrebna je dugotrajna i podržavajuća terapija dok je klijentima sa ambivalentnim stilom potrebna kratkotrajna terapija sa jasnom strukturom i granicama (Finlay, 2016).
U pokušaju da razumemo druga ljudska bića, većina psihoterapija se oslanja na opservaciju – dekskriprivne izjave o onome što je primećeno OVDE i SADA, uključujuci fizičku prisutnost, afekte, sadržinu – šta je rečeno, subjetkivno iskustvo – iskustvo terapeuta u relaciji sa klijentom, hipoteze – teoretski okvir (Evans i Gilbert, 2005).
Izvori:
Evans, K. R. & Gilbert, M. (2005) An Introduction to Integrative Psychotherapy. New York: Palgrave-Macmillan.
Melnick, J. i Nevis, S. N. (1997). Dijagnostikovanje u sada i ovde:ciklus iskustva i dsm-iv. British Gestalt Journal. Vo1.6, No.2, 97-106.
Finlay, L. (2016). Relational integrative psychotherapy: Engaging Process and Theory in Practice. Chichester, West Sussex: John Wiley and Sons Ltd.